Осврт на једног ученог песника, Никола Живановић

Осврт на једног ученог песника

(Радомир. Д. Митрић, Унутрашњи Вавилон, Art Print, Бања Лука, 2008.)




Књижевна традиција са којом се савремени песник суочава постала је непрегледна. Некада су се песници односили само према делима прошлости, али у оквиру исте или сродне културе. Данашња позиција је далеко сложенија. Утицаји књижевних дела свих времена и свих култура могу се наћи у савременој поезији. Отуда долази до гушења песника, до немогућности да слободно и аутентично пева. Могуће је занемарити књижевно наслеђе и кренути путем шилеровски наивног песништва. То, међутим, значи одрећи се посебне, повлашћене позиције коју савремени пeсник има. Бодлер је, говорећи о модерности, инсистирао да је модерна уметност у својим достигнућима иста као и све старије уметности. Једино што старим облицима даје свежину савременог тренутка. Овакво схватање се коси са општим, ако не прихватањем, бар пристанком на идеју напретка. Не прихватити своју позицију, и певати независно од традиције, не значи бити ван те традиције, већ видети само један аспект те традиције. Већ сама свест песника да пише песму представља неко знање о поезији. Свака идеја, сви разлози зашто би се песма писала овако или онако већ су испитани кроз историју књижевности. Враћати се на те проблеме, знак је неупућености. Позиција савременог човека је таква да све види, има све информације. Песник, међутим, не може да се задовољи информацијама. Његов посао је да дође до неке суштине до које се не може доћи пуком упућеношћу. Наше време је свакако време теорије. Мада не волим етимолошка објашњења, овде ми се чини да се теорија (грч. "посматрање") намеће самим тим што човек све види, све посматра, али није способан да учествује. Шпенглеровски речено, ово време је време цивилизације – мртвог стабла аутентичне културе, стабла које дуго труне. Та загушеност, то мноштво гласова чини суштину модерног песника. Да би био на нивоу свог задатка он мора бити учени песник (poeta doctus). Како изгледа модерни учени песник најбоље се види из Паундових Кантоса, њихове презасићености цитатима и алузијама, њиховом језичком хаосу.

Претпоследњи циклус збирке Унутрашњи Вавилон Радомира Д. Митрића носи назив Прећутани Кантоси. Треба одмах приметити да је аутор, за разлику од већине, адекватно превео наслов овог Пaундовог дела. Очувао је његову двојезичну природу – италијанску реч и енглески наставак за множину. Овом циклусу претходи Corpus Elegiarum, што такође упућује на учене песнике, с обзиром да су сви римски елегичари то били. Сам наслов збирке недвосмислено указује на савременог ученог песника који треба да изађе на крај са свим гласовима који су у њему. Песник не изражава себе непосредно, кроз ствари и догађаје који га окружују. Сви ти догађају буде алузије на књижевну стварност, позивају се на памћење језика и стиха. Отуда песник не треба само да одреди свој интимни свет у оквиру одређених метафора и утисака, већ и да дефинише своју позицију у односу на традицију. Задатак песника је да напише поново светску књижевност. Да све што је прочитао пропусти кроз себе. Ту, међутим, постоји проблем. Књижевна традиција није више нешто из чега се пева, већ нешто чиме се пева. Књижевне алузије више не постоје као аутентичне, већ као информације о свету. Отуда неразумевање, немогућност да се оне ускладе. Тако се наслов збирке Унутрашњи Вавилон, чини као добро нађена метафора.

Средство којим Митрић успоставља склад између разнородних и неспојивих гласова је стих. Најчешће дуг, миран, са малим каталектичким одступањима, овај стих одаје несвакидашње мајсторство. Успелости овога стиха доприноси и ненаметљивост метафора, које најчешће нису подцртане, већ се налазе, да тако кажем, успут, у споредним деловима реченица. То више наличи прози. Флобер је сматрао да се метафора много лакше примети у стиху него у прози. Одбацивши ову предност стиха, Митрић је заправо избегао претерану барокност, која би, с обзиром на број метафора и књижевних алузија, засметала читаоцу. Фигуративно речено, Митрићеву песму је могуће прочитати целу, а да се не прочита ни једна метафора.

Насупрот овоме, Митрић показује велику језичку разноврсност. Тиме се опет приближава барокности. Осим архаичиних речи, локализама и кованица, он често користи и посрбљене речи из страних језика, и то онда када за тим наизглед нема потребе. Рецимо: „док те шиба поглед френетично лепог фемининума“ (Београд, скица памћења). Осим очигледних звучних и артикулационих ефеката, реч „фемининум“ ослобађа свих конотативних елемената које би речи „жена“ или „девојка“ имале. Да би се ослободио „памћења језика“ и да би у своју поезију могао да унесе што више разноврсних елемената, Митрић те елементе ослобађа великог дела тежине коју имају. Није само реч о онеобичавању. Песник овим контролише традицију – док је увођењем алузија проширује, одбацивањем уобичајних речи, он је омеђава, тачније скреће у неочекиваном правцу. Емотивни ефекат је такође значајан – осећања се изазивају слакама које су створене у песми, а не уносе се заједно са речима.

Значење речи "Вавилон" из наслова не односи се, међутим, само на књижевну традицију. Оно се односи и на историјски контекст у коме песме настају. Припадајући генерацији која је рођена у СФРЈ, а одрасла у једној од новооснованих државица (Републици Српској), Митрић осећа, а то је тегоба целог овог нараштаја, да не припада ни једној традицији, да се традиција распала и да се елементи једног наслеђа не могу више саставити. Зато песма Досезање Суматре, која је програмски стављена као уводна, говори о жељи да се разбијена традиција састави, као што су се у поезији Црњанског састављали најудаљенији делови света.

Песме у збирци су прилично уједначене, и по питању стила и по питању домета. Ово не истичем као неку вредност, већ као особину која открива један други аспект ове поезије. Мада свака поседује јасну идеју и делује самостално, чини се да се песме преливају једна у другу, да се метафоре и слике могу и измешати. Митрићев рукопис одаје спонтаност. Технички домети изгледа да не проистичу из рада на самој песми већ из занатске зрелости и песничког искуства. Отуда ова поезија представља ток у коме нема важнијих и мање важних места. То и безбројне књижевне алузије остављају сваку интерпретацију која се своди на величину приказа недореченом. Оваква поезија по својим захтевима тражи студијску анализу, а судећи по до сада показаним квалитетима постоји велика шанса да је и добије.


Никола Живановић